Psihologinja Jasna Bajraktarević o slučaju “Teletović i Musa”


Nakon sramotne završnice košarkaške utakmice između BiH i Rusije odigrane sinoć u Mejdanu, u okviru kvalifikacija za Eurobasket, skoro da nema osobe u BiH koja ima profil na društvenim mrežama, a da nije dala svoj sud. Sud o sramoti koju su bh. košarci priredili Mirza Teletović jedan od naših najboljih košarkaša svih vremena i Džanan Musa, jedan od naših najvećih talenata svih vremena. U moru reakcija, naišli smo i na nekoliko njih koje su iznijeli ljudi iz struke, čija bi se riječ u normalnim društvenim zajednicama trebala najviše cijeniti. No, mi smo izgleda sve samo ne normalna društvena zajednica.

Evo šta je o aktuelnom trenutku u bh. košarci, ali i stanju u našem sportu uopšte, napisala profesorica Jasna Bajraktarević, psiholog čije bi se mišljenje itekako trebalo cijeniti. Profesorica Bajraktarević se oglasila na zidu sportskog novinara Al Jazeere Balkans Emira Delića, ponukana upravo njegovim pitanje šta o svemu misli struka i nauka… Opservaciju profesorice Bajraktarević prenosimo vam u cijelosti i bez uredničkih intervecija:

“Za odgovore na pitanja koja ste postavili potreban je tim stručnjaka koji će zadovoljiti vašu radoznalost i radoznalost onog dela javnosti koji su spremni, osim da iskažu svoje, da čuju i tuđe mišljenje, a takvih je među sportskim radnicima sve manje i manje, kao što je nažalost i sporta sve manje i manje u našoj zemlji. Ili bolje rečeno sistematski struktuiranog sporta u kojem gradimo igrače, timove i reprezentacije i u kojem svake godine imamo sve veću i konkurentniju bazu i igrača, trenera i sportskih menadžera koji sve to umeju dobro da organizuju.

Za sada imamo najviše diploma, sujeta, ličnog interesa i takmičenja u broju lajkova. Odgovor na postavljeno pitanje se treba većinom tražiti u psihološkom dimenzionom prostoru, zatim u kondicionom, a onda je ovaj treći, tehničko-taktički, zanemarljiv jer i da je najbolji, nakon prva dva, pada u vodu, a nije najbolji, ali o tome neka govore neki drugi.

Zašto u domenu psihologije – pa zato što na terenu imate predimenzioniranu nervozu, slabu koncentraciju, očajnu anticipaciju, individualnu i kolektivnu mentalnu dezorijentisanost, neusaglašene individualne i kolektivne ciljeve, veoma različite motive, diskutabilnu želju za „pripadanjem“ dresu i timu koji predstavljaju – jednom rečju skup individualaca koji trenutno, ne čine tim. Može li nešto da se uradi? Može. Uvek može.

Za početak je potrebno da prestane degutantan koflikt između „lokal patriota“ iz većih gradova u BIH, da se izbaci nacionalni ključ igrača, trenera i menadžera, da prva odrednica bude patetično pitanje: ima li u tebi još uvek osećaj ko si, šta si čemu pripadaš i za koju zemlju igraš, jer nije reprezentacija ni jedne države privatna prćija lokalnih kabadahija i neznalica već sklop neizbrisvog DNK algoritma koji nas određuje, koji nas održava, koji nas razlikuje od svih ostalih ljudi na svetu, zbog kojeg neki ginu….. a neki ga ismevaju….

Žao mi je svih onih koji nikada nisu imali prilike da osete šta znači pripadati nečem uzvišenijem od sujete, politike i para, jer oni nikada ni svoju decu i ni one sa kojim rade neće tome umjeti da nauče.

Nakon toga je neophodno u večernju školu sporta pored predmeta Znanje i Iskustvo uvesti predmete Komunikacija, Poštovanje, Dostojanstvo i predmet koji striktno zabranjuje da u svakom momentu imaš pravo da sve i svakome kažeš u lice koliki god ti adrenalin bio, koji se zove Samokontrola, Kontrola besa, Smanjenje hiperaktivnosti.

Nakon toga se individualno posvećuje pažnja svakom igraču, treneru i svakom članu ekipe jer se svi educiraju za neophodno ponašanje, nakon čega ide rad na otkrivanju adaptacijskih mehanizama svakog pojedinca da bi se oni restruktuirali i prilagodili predstojećim zadacima. Uklopljeno u sistemski rad, za par godina opet postajemo sportski respektabilna država.

Ovo je, Emire, figurativna priča iza koje stoji konkretan, kontinuiran i ogroman rad koji podrazumeva rad sa svakim detetom, ekipom, individualcem sve do reprezentacije. Rad koji podrazumeva stabilno mesto u budžetu administartivnog aparata koje ne određuje politika već ekonomija i nepotkupljeni stručnjaci.

Do tada, individualni afiniteti će određivati i sport i politiku i ljude i nauku….

Hvala Emire što ste me potakli da posle puno vremena podsetim javnost na psihologiju sporta jer osim vas novinara, a i vama retko kada dajem izjavu, godinama me ni jedan stručnjak iz sporta i reprezentacija nije ništa upitao, ne radim više na FASTO, ne radim sa sporistima, e ako sve to NE, onda nije ni neophodno da analiziram posthumno sve neuspehe kojih je sve više i da kritikujem a nemam mehanizama da popravim.

Vama sam odgovorila na konkretno pitanje, možda i zato što mi je žao što kod svoje dece, rođenih u BIH, ne osećam knedlu u grlu kada čuju himnu zemlje u kojoj su rođeni, što između reprezentacije i Barselone biraju ovo drugo, što im je čudno kad im kažem da zavidim Francuzima kada ih gledam i slušam dok pevaju himnu, što su njihova država Youtuberi i što niko nikada nije umeo da ih preko sporta veže za zemlju koju imaju, jer će proći godine dok shvate da istinski u životu, samo tu pripadaju…

A ja sam opet jedna od onih koja je makar i kratko, imala tu knedlu u grlu, pa više ne priča o tome jer će me razumeti onako kako je kome korisno, jedna od onih koja i dalje kada čuje tup udarac lopte o parket, beton, travu…oseti svoj puls…

Može li drugačije?

Uvek može.”

Izvor: Fokus.ba

Leave a Reply

Your email address will not be published.