PUT U ONOSTRANO: Ispovest 8 ljudi koji su UMRLI i vratili se u ŽIVOT


Smrt je nepoznanica i nikad neće biti egzaktnih saznanja šta se dešava sa umom i dušom nakon gašenja života, ali postoje svedočanstva ljudi koji su doživeli kliničku smrt. Dok neki smatraju da su u pitanju halucinacije, drugi tvrde da su autentična.
1. Meni je to bilo kao da sam pao u duboki san. U njemu je sve izgledalo svetlo i šareno, osećaj kao da traje satima, ali kad sam se vratio ispalo je da sam bio mrtav manje od 3 minuta. Radnje ili konkretnih stvari iz sna se nisam sećao, samo osećaja. Ništa od toga nije imalo smisla, ali osećao sam mir, gotovo optimističan mir. Kad sam se vratio sve mi zvučalo kao da sam usred gomile ljudi. To je trajalo par sekundi, a onda sam shvatio da sam se probudio u potpuno tihoj sobi. Povratio mi se i vid. Sve je bilo usporeno, kao kad upalite onaj stari televizor, pa treba vremena da se slika stabilizuje. U početku je sve tamno i mutno, a zatim sve svetlije i izoštrenije. tada sam primetio da mi je celo telo utrnulo od vrata naniže, ali se osećaj u dlanovima i stopalima vratćao, toplota se širila iz središta tela ka ekstremitetima. Bio sam jako zbunjen i dezorijentisan. Bilo mi je teško da se setim šta sam radio pre nego što sam umro, čak i ko su ljudi koji stoje oko mene, a pogotovo gde se nalazim. Posle 5 minuta sve se vratilo u normalu, osim ludačke, bubnjajuće glavobolje.
2. Moj mlađi brat ima dijabetes, tip 1 i kad je imao oko 10 godina pao je u hipoglikemijski šok. Sećam se da je grupa bolničara trčala uz stepenice i a neko govori „Napad je prestao, ali nema pulsa“. Uneli su ga u Hitnu i odjurili, a mojim roditeljima su u bolnici rekli da je pravo čudo što su uspeli da ga ožive na putu do bolnice. Kad sam ga posetila, pitala sam ga kakav je bio osećaj, na šta mi je on odgovorio: „Sve je počelo da mi zvuči glasnije i glasnije, dok odjednom nije počelo da bledi pa sam plutao na jednom od onih naduvanih jastuka iz akvaparka, sam, bez igde ikoga. I bilo je lepo. Jel možemo da odemo tamo kad me puste odavde?“
3. Nije bilo nikakvog uzbuđenja, straha ili borbe, zapravo nisam uopšte bio svestan šta se događa. Samo nekako sklizneš u san i izblediš iz postojanja. Sve je nekako nestvarno, kao da postoji, ali ne postoji. Kao da isovremeno znaš da nešto nije u redu, ali ti iz nekog razloga to nije bitno. Znate li onaj osećaj kad sanjate da ste budni, da ste se probudili, ustali, oprali zube, doručkovali, a onda se odjednom zaista probudite i shvatite da ste još u krevetu, ali totalno dezorijentisani i zbunjeni? Povratak je nalik tome, znaš da je sve još pre sekundu bilo skroz drugačije i teško je objasniti ili shvatiti šta i kako. Kao da je sve oko tebe stvarno, ali ipak nisi sto odsto siguran da si u pravoj stvarnosti.
4. Pre dve godine bio sam klinički mrtav 8 minuta, rekli su mi da je to bila posledica predoziranja heroinom. Osećaj je bio prijatan, ali to je možda bila posledica činjenice da sam bio baš odrađen, međutim u isto vreme bilo je i jezivo. Imao sam osećaj da više nemam ni jedne jedine brige na svetu. Srce je kucalo kao ludo, sav sam se oznojio i sve mi je delovalo kao ubrzan snimak. Sećam se kako je neko u hitnoj uzviknuo „Gubimo ga!“, taman pre nego što sam umro. Poslednji put sam izdahnuo i samo mirno nestao. Kad sam se probudio u bolnici, prošlo je već nekoliko sati, sve mi se vrtelo. Bio sam užasno zbunjen i dezorijentisan, nisam dobro video do sledećeg dana. Sve u svemu nije bilo baš toliko strašno, ali nikomene bih poželeo slično iskustvo. I, naravno, više ne konzumiram heroin.
5. Osećao sam se kao da padam. Samo beskrajno padanje, iako sam već ležao na tlu. Sledeće sekunde kao da sam se probudio. Bolničari oko mene, mama i prijatelj. Kad su me oživeli, imao sam utisak da sam se samo probudio, kao i svaki drugi dan. Nije to bilo baš ugodno dremanje, više kao onih us***ih 10 minuta, posle kojih ne znaš ni gde si, ni ko si, ni koji je dan.
6. Osećaj je kao da zaspiš. Osetiš tamu kako se približava, ali ne na neki zastrašujuć način, nisi baš potpuno svestan šta se događa i onda odjednom, samo tako, nema te više, a nisi shvatio da si otišao. Ako se probudiš, sve ti je mutno i zbunjujuće.
7. Imaš osećaj da toneš u najdublji san u životu (što je i istina), a kad se budiš zbunjen si do bola i uopšte nemaš pojma što se događa, samo vidiš da su svi užasno zabrinuti za tebe. Uhvati te nervoza, uplašiš se jer ne shvataš šta, kako i zašto, ali ipak na neki način to ne utiče toliko na tebe. Svestan si osećaja i nije te preterano briga. Stalno sam se budio, pitao koliko je sati i ponovo padao u tamu. Nemam nikakvih sećanja sa druge strane, sa onostranog, samo osećaj neverovatnog umora i želja za spavanjem, kao da će spavanje sve srediti.
8. Prošlog 4. jula sam skoro umro. Trajno. Katapultiran sam sa motora, glavom napred. Probušeno plućno krilo, slomljena ključna kost se zabila u njega. Ležao sam pokraj puta i umirao. U tom momentu doživeo sam ono što obično zovu „iskustvo tik do smrti“. Osećaj je bio kao da tonem u tamni bazen pun vode, sve oko mene bilo je crno, a svet je postajao sve manji i manji. Polako toneš u nepoznato. Zvuci su postali daleki i slabi, kao da se sve udaljava i na neki čudan način osećao sam samo mir. Bol je nestajao, a i svi problemi sveta s njim. Sećam se uspomena na porodicu i prijatelje. Onda, iznenada, izbaci te nešto nazad u život. Mora da je sve trajalo samo nekoliko minuta, ali meni je izgledalo kao da je prošlo više sati.
Smrt je nešto što nas sve čeka, a ovo iskustvo me naučilo da cenim danas, sada i trenutno.

vestinet.rs