Uloga medija u zločinačkim intervencijama NATO-a


Svim intervencijama iza kojih je stajao NATO od početka ′90-ih godina prethodile su klasične propagandne kampanje u kojima je, uz obilje serviranih laži, pripremano javno mnjenje u državama-članicama za ono što će uslediti — intervenciju, kaže Cvijetin Milivojević.
Predizborne kampanje u Sjedinjenim Američkim Državama i Crnoj Gori pokazale su da su najznačajniji mediji, umesto „čuvara javnog interesa“, postali sredstvo u ratu elita protiv opozicije i(li) većine stanovništva.
Novi svetski medijski poredak je Ivan Pernar, poslanik hrvatske partije „Živi zid“ definisao rečenicom: „Danas bombe ne padaju sa neba nego sa TV ekrana“.
Oružje elita
S tom konstatacijom slaže se i analitičar Cvijetin Milivojević, direktor agencije „Pragma“, koji kaže da smo u medijskom praćenju predizbornih kampanja u SAD i Crnoj Gori videli ono što smo mogli i da očekujemo.
„Politički mejnstrim SAD je podudaran sa politikom vodećih medija, u koje računam i ove moderne internet-kanale. Potpuno je jasno da je većina relevantnih medija bila na strani dinastije Klinton, kao što smo u Crnoj Gori potpuno jasno mogli da znamo da će većina crnogorskih medija biti na strani sadašnje, odnosno dosadašnje vlasti Mila Đukanovića“, kaže Milivojević za Sputnjik.
Komentar: Anketa: Američki mediji pristrasno izveštavali o izborima
Prema njegovim rečima, u oba slučaja je jasno da se mediji ne bave onim što im je misija — izveštavanjem.
„Mediji su, zapravo, deo nekih lobi grupa, čak bih rekao jedna vrsta oružja i oruđa koje faktički direktno utiče na izbornu volju građana. I to ne samo da utiče pre glasanja, nego i u postizborno vreme, tako što se, na primer, u SAD organizuju masovne demonstracije protiv Trampa uz obrazloženje da je pretnja za nekoliko miliona migranata, a u Crnoj Gori se opozicija predstavlja kao pretnja za stabilnost i nezavisnost“, ističe Milivojević.
Odgovor građana
Uprkos „ratničkom izveštavanju“ glavnih medija tokom predsedničkih izbora u SAD i referenduma u Velikoj Britaniji, građani SAD izabrali su Trampa, a Velike Britanije da izađu iz Evropske unije. Prema Milivojeviću, to nije dokaz da su mediji izgubili snagu već da u tim slučajevima nisu presudno uticali na konačni rezultat.
„Reč je, zapravo, o tome da su političke elite određenje stavova različitih slojeva građana. To može da bude jedna vrsta odgovora građana, ponekad ponukana inatom, na činjenicu da političke elite nisu shvatile šta je u tom trenutku njihov dominantan interes“, ocenjuje on.
Prema njegovim rečima, u situaciji smo da gledamo neku vrstu prestrojavanja koje će tek uslediti, jer su pobeda Trampa i „bregzit“ šok za političke elite, pogotovo u velikim zemljama EU. Očekuje se da se i u drugim zemljama mogu desiti slična izborna iznenađenja i da se deo elita evropskih zemalja prilagodi u hodu onome što je stav građana. A sve elite u zemljama EU znaju šta građani misle i o poreskoj politici ali i o degradaciji sopstvenog suvereniteta.
„Ja mislim da su pobeda Trampa u SAD i ’bregzit‘ dobar signal za ostale zemlje EU u kom pravcu se moraju menjati ukoliko žele da i dalje budu normalne zemlje, pa i po cenu da EU ne opstane u formi u kojoj i danas postoji“, kaže Milivojević i dodaje da sve to neće promeniti pravac u kom su krenuli mediji.
Prethodnica bombi
Prema njegovim rečima, pad Berlinskog zida i rušenje sovjetske imperije bili su taj kamen-međaš u kome su zapadni mejnstrim mediji postali, možda, i druga sila u državama zapadne demokratije posle oružane. Oni su stvarali i kreirali javno mnjenje i direktno doprinosili odlukama političkih lidera hoće li ili ne negde upotrebiti oružje, smatra Milivojević, autor studije „Globalno Potemkinovo selo — medijski rat 1990-94“.
„Svim intervencijama iza kojih je stajao NATO od početka ′90-ih godina prethodile su klasične propagandne kampanje u kojima je, uz obilje serviranih laži, pripremano javno mnjenje u državama-članicama za ono što će uslediti — intervenciju. Paradoksalno izgleda, ali u tih petnaestak godina vođeno je više ratova nego tokom ostatka 20. veka, ne računajući dva svetska rata. Govorim o takozvanim malim i efikasnim ratovima koji su imali isto toliko žrtava kao i veliki ratovi. I to je bila ta sramna uloga medija. Očigledno je da je 1989. ili 1990. godina bila taj trenutak kad su se mediji otrgli kontroli i umesto servisa, makar i režimskog, postali jedan brutalni kreator i inspirator rata“, kaže Milivojević.
On smatra da smo Orvelovu „1984“ već i živeli i proživeli. „Ne znam da li postoji išta gore od toga, verovatno da postoji, ali sve ono što je Orvel napisao, svi smo mi doživeli“, dodaje on.

sbperiskop.net