OSTRVO KANIBALA: Najgori zločin koji su Sovjeti naneli svojim ljudima!


U Drugom svetskom ratu, Sovjetski savez se pokazao kao moćan partner u Velikoj Alijansi i ratu protiv nacističke Nemačke. Međutim, bez obzira koliko je svima bio veliki Josif Staljin, nije bio naš najblaži prema sopstvenom narodu.

Naime, Staljin je čeznuo za savršenom zemljom i smatrao je da postoje neki ljudi koji su nepodobni za njegovu “savršenu” zemlju. Dakle, 1933. godine, on je prikupio 6.114 ljudi, koje je nazvao “zastarelim elementima” i poslao ih je na nepoznato, nenastanjivo ostrvo u zapadnom Sibiru.

Mnogi od tih ljudi bili su hendikepirani, beskućnici ili jednostavno siromašni. U suštini oni se nisu uklapali u Staljinovu viziju jakog modela zemlje.

Staljinov “plan” bio je da naseli novim stanovnicima sibirske Tundre i kolonizuje netaknuto prostranstvo.

Međutim, postoji dobar razlog zašto niko nije živeo u Tundrama, jer i zemlja ali ni vreme tamo ne opraštaju. Ovi slabi i “neželjeni” pojedinci su deportovani, primorani da plutaju niz reku do Nazino ostrva. Dok nisu stigli do svog novog “doma”, 27 njih je već umrlo.

Do prve noći, teški vremenski uslovi uzeli su još 295 života. Čuvari su im obezbedili niminalne i isnovne alate, a jedina hrana koja im je data bilo je buđavo brašno. Zatvorenici su mešali ovo brašno sa vodom i pili što im je odmah zadavalo dijareju.

Ovi ljudi nisu trebali da pobede.

Mnogi su pokušali da pobegnu sa ostrva na improvizovanim splavovima, ali nizvodno nije bilo ničega osim nenastanjive pustoši. Oni koji su uspeli da pobegnu su se ili udavili ili smrzli na smrt.
Pojedinci su pokušali da pobegnu iz naselja, ali bi ih stražari lovili iz zabave i ubijali ih.

Iz samog očaja oni koji su preživeli okrenuli su se kanibalizmu. U nekoliko navrata, grupa njih pravila bih splavove kako bi namamili slabije pojedince u svoju grupu, a kada bi ih doveli dovoljno blizu, ubijali bi ih i jeli njihovo meso. Sve se to dešavalo pod budnim okom stražara, koji su idalje terali deportovane da nastave sa planom i stvore radno naselje na ostrvu.

Jedan preživeli ispričao je svoju priču građanskom pravu društva:

“Na ostrvu je bio stražar po imenu Kostia Venikov, mlad čovek. Udvarao se jednoj lepoj devojci koja je tamo poslata. On je čuvao i štitio. Jednog dana morao je da ode na neko vreme i rekao je jednom svom kolegi da povede računa o njoj, ali sa svim tim ljudima tamo, drug nije mogao mnogo da učini…

Ljudi su uhvatili devojku, vezali je za drvo, odsekli joj grudi, mišiće, sve što su mogli da pojedu, sve, sve…Bili su gladni i morali su da jedu. Kada se Kostia vratio, ona je još uvek bila živa, pokušao je da je spasi, ali ona je izgubila suviše krvi.”

Neverovatno, ali Staljin je naredio da još 1.200 ljudi bude deportovano u Nazino. Po dolasku, oni su izvlačeni iz njihovih čamaca i bivali su pojedeni od strane animalističkih kanibala. Ukupno, oko 4.000 zatvorenika je umrlo na Nazino ostrvu. Komunisti su sklonili svu dokumentaciju o ovome i poznato je da bi ubili svakoga ko je pokušao da otkrije istinu koja se krila iza “ostrva”.

Sovjetski izveštaj o tome šta se zaista desilo nije objavljen sve do 2002. godine.

Ponekada je zaista zapanjujuće da se otkrije istina posle toliko godina…a istina je jeziva.

Izvor: kurir.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published.